Svaka osoba u sebi poseduje određene kapacitete koji su potrebni da bi se izborili sa stresom, a baš kao i kod imunog sistema, naš organizam ima sposobnost da izdrži tek određenu količinu stresa pre nego što posledice počnu da se manifestuju. 

Naš psihološki imunitet je glavni odgovoran za borbu protiv stresa i on delom zavisi od naše fiziologije, kao i od uslova u kojima se razvijamo. Kada stres izađe van naših granica mogućnosti da se sa njim izborimo, potrebno je da se osvestimo po pitanju svojih ograničenja i da potražimo pomoć.

Nažalost, mere zaštite uvedene tokom pandemije virusa korona su u velikoj meri ostavile posledice na mentalno zdravlje svih, a čini se nekako najevidentnije kod dece. Dodatno izlaganje stresu i promene koje su nastupile su kod mnogih uzrokovale problem sa anksioznošću, uticala na razvoj intenzivnih strahova, pa čak i uzrokovale agresivnije ponašanje.   

I pored roditeljskih napora da svoju decu maksimalno zaštite, neka od njih su razvila simptome anksioznosti. Najugroženija deca su bila ona koja su i pre početka pandemije prolazila kroz veće životne promene (promenu okruženja, rođenje novog ili gubitak jednog od članova porodice, razvod, itd.), kao i emotivno osetljivija deca ili ona sa nižim pragom tolerancije frustracije.

Dok je u određenim situacijama porodica dovoljan oslonac, u nekim slučajevima je potrebno konsultovati se sa stručnjakom. 

Situacije koje mogu uzrokovati anksioznost kod dece

U zavisnosti od doba, različite situacije mogu uzrokovati uznemirenost kod dece. Većina su sastavni deo odrastanja i upoznavanja sa svetom, kao što su: 

• anksioznost uzrokovana separacijom od roditelja, čak i kratkoročnom (što je najevidentnije tokom prvih meseci života)
• strah od polaska u vrtić ili školu
• strah od mraka, vode, visine, oluje
• anksioznost zbog upoznavanja novih ljudi i učestvovanja u novim društvenim situacijama
• nervoza koja se javlja pred ocenjivanje u školi 

Dok deca većinu ovih strahova vremenom samostalno prevaziđu uz podršku porodice, anksioznost postaje problem kada na duže staze remeti svakodnevno funkcionisanje. 

Fizičke manifestacije anksioznosti

Anksioznost je fundamentalna ljudska emocija koja se može opisati postojanjem zabrinutosti, strepnje i straha. Iako predstavlja relativno uobičajenu reakciju na negativna iskustva, ukoliko se ova osećanja produže i postanu intenzivnija mogu imati negativnog uticaja na svakodnevno funkcionisanje i mogu se somatski ispoljiti. 

Kako je deci tokom ranog detinjstva izuzetno teško da se verbalno izraze po pitanju strahova i problema sa kojima se suočavaju, veoma je važno da roditelj reaguje ukoliko primeti simptome hronične anksioznosti. 

Kod dece se anksioznost može manifestovati na neki od sledećih načina:

• Fizička napetost u određenim delovima tela
• Loša koncentracija i kratak interval pažnje
• Nemir koji se ispoljava u vidu cupkanja, grickanja noktiju i usana, nemogućnošću da sedi s mirom, itd.
• Iritabilnost, razdražljivost i neobjašnjivi izlivi besa
• Preterana i prečesta plačljivost
• Problemi sa ishranom
• Problemi sa spavanjem
• Mokrenje u krevetu
• Preterana zabrinutost 
• Preterana ozbiljnost
• Razvoj specifičnih strahova
• Nedostatak poverenja i želje da se probaju nove stvari

Roditelji bi trebali da obratite i posebnu pažnju na čestu pojavu vrtoglavice, glavobolje ili bolova u stomaku koji nemaju fiziološki uzrok. Takođe je potrebno reagovati i u slučajevima gde deca izbegavaju odlazak u školu i imaju problem da se odvoje od roditelja u bilo kojoj situaciji. 

Kako roditelj može da pomogne

Uvažite njihove strahove

Bez obzira na uzrast, kod dece je česta pojava da se plaše situacija koje su malo verovatne da će se dogoditi (da ih neko prati i želi da ih ubije, da postoji čudovište u sobi). Najveća greška koju roditelj može da napravi je da jednostavno kaže detetu da nema razloga za strah i pokuša da ubedi da je iracionalan i nerazuman. Razgovor o strahovima je mnogo efikasniji i zdraviji pristup situaciji koji će deci pomoći da vremenom racionalizuju svoja osećanja.

Ne gurajte probleme “pod tepih”

Iako je ponekad lakše izbeći situaciju u kojoj znate da će se vaše dete osećati nelagodno, to će ih samo sprečiti da se suoče sa svojim strahovima. Iako treba voditi računa da se dete ne izlaže situacijama koje će ih prestraviti, u nekim slučajevima je bolje ohrabriti ih da načine korak koji ih čini nesigurnima, jer će upravo tako strah vremenom u potpunosti iščeznuti.

Uvek prvo saslušajte

Da biste pronašli najbolji način da pomognete detetu da se suoči sa strahom, prvo morate da razumete šta je to čega se boje. Vrlo često su njihovi strahovi uzrokovani neosnovanim pretpostavkama, te ako se bolje upoznate sa njima možda dobijete ideju na koji način da pristupite stresnoj situaciji ili je bolje objasnite i razbijete iluziju koju su kreirali u svojim glavama.

Pristupite strahovima planski

Ukoliko detetu postpuno prikažete faze kroz koje je potrebno da prođe da bi došao do cilja, biće im lakše da shvate da nema potrebe da se plaše ni jedne od njih. Korak po korak sa njima prođite kroz svaku etapu, pohvalite ih ili čak i nagradite na kraju svake kako biste održali motivaciju i pokazali da se trud isplati.

Kada i gde potražiti pomoć terapeuta

Iako je određena doza anksioznosti u nekim situacijama potpuno normalna, važno je da roditelj na vreme prepozna da određeni produženi strahovi vode ka razvoju hroničnog stresa kod dece koji im može omesti svakodnevno funkcionisanje, pravilno odrastanje, učenje i razvoj ličnosti.

Dečija psihoterapija se posebno preporučuje za decu kod kojih se manifestuju emocionalni i bihejvioralni problemi. Može dati pogodne rezultate i za čitavu porodicu nakon preživljene traume, kao što je selidba, razvod ili gubitak jednog od članova porodice. Psihoterapija se posebno preporučuje za:

• decu koja nekontrolisano plaču
• probleme sa besom i agresijom
• nemogućnost da se uklope u socijalnu sredinu
• decu koja su preterano vezana za roditelje
• nesanicu kod dece 
• decu koja mokre u krevet i godinama nakon što izađu iz pelena
• poremećaje u ishrani

Ukoliko niste sigurni da je terapija i rad sa stručnim licem nešto što je zaista potrebno vašem detetu, možete se konsultovati sa pedijatrom ili lekarom opšte prakse koji će utvrditi da li je ponašanje sastavni deo odrastanja ili će vas uputiti na stručno lice. 

Terapijske metode i pristupi

Kognitivno-bihejvioralni pristup se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom kod kojih se manifestuje hronična anksioznost. U okviru njega se razlikuje nekoliko tehnika:

Bihejvioralne

Bihejvioralne tehnike se mogu primenjivati kako u terapijskom okruženju tako individualno. U okviru njih, terapeuti u radu s decom pribegavaju sledećim tehnikama:

• Hijerarhije strahova

Zajedno sa terapeutom, dete izlistava situacije u kojima osećaju strah a potom ih ređaju hijerarhijski, od onih koji ih najmanje plaše do situacija kod koje osećaju najviši nivo anksioznosti. Počev od najslabijeg straha, svakom se pristupa individualno sa ciljem da se dete postepeno oslobodi svakog od njih. 

• Sistemske desenzitizacije

Ova tehnika podrazumeva aktivno suzbijanje negativne reakcije na određenu situaciju pozitivnom tako što će se postarati da svaku stresnu situaciju isprati pozitivna draž. U okviru sistemske desenzitizacije se prolazi kroz tri faze: relaksacija (npr. dijafragmatsko disanje, zamišljanje umirujućih slika, pričanje priče, igranje, mišićna relaksacija i sl.), hijerarhija strahova i uparivanje anksioznih situacija sa onima koje izazivaju relaksaciju.

• Preplavljivanja

Tehnika preplavljivanja podrazumeva naglo izlaganje deteta strahu i stresnoj situaciji u cilju gašenja anksioznog odgovora. Iako se pokazala veoma uspešnim i brzim načinom oslobađanja od straha, treba imati u vidu da ume da izazove ogromnu količinu stresa kod dece koji ih u potpunosti obeshrabri i samo pojača strah od date situacije.

• Učenja po modelu

Ovaj vid učenja podrazumeva ugledanje na uzor (roditelja, terapeuta, lik iz priče ili crtanog filma) i zamišljanje na koji način bi njihov uzor reagovao u toj situaciji. 

Kognitivne

Kognitivne tehnike se radi efikasnosti rezultata češće primenjuju isključivo u terapijskom okruženju i uglavnom u kombinaciji sa nekom od bihejvioralnih tehnika. Zajedno sa terapeutom, dete radi na:

• usvajanju mišljenja i stavova verbalizacijom osećanja vezanim za konkretne strahove,
• povećanju samopouzdanja identifikacijom situacija u kojima se javlja nesigurnost a potom usvajanjem novih modela ponašanja.

Kognitivno-bihejvioralne

Integracijom kognitivnih i bihejvioralnih tehnika, kreiraju se situacije u kojima deca imaju priliku da nauče kako da:

• prepoznaju simptome anksioznosti
• izazovu i modifikuju osećaj anksioznosti
• razviju mehanizme potrebne za suočavanje sa stresnim situacijama
• analiziraju svoju reakciju i iskoriste naučene veštine kako bi reagovali na najbolji mogući način

Photo by cottonbro studio