Ako se prisetimo osnovnih emocija sa kojima se rađamo, bilo bi nelogično govoriti o strahu kao o lošoj emociji ili da nas njegovo prisustvo u životu sputava. Zašto bi se generacijama strah zadržavao i prenosio, ako ničemu ne služi? Istina leži u njegovoj funkciji. Strah nam je potreban da bismo se sačuvali. Pomaže nam da instiktivno reagujemo na opasnost, poput telesnog i emocionalnog alarma koji poziva na beg ili akciju.

Međutim, šta kada taj strah izgubi svoju primarnu ulogu, a dodaju mu se nekontrolisana briga, niz neprijatnih misli, panika i sveopšta tenzija organizma? 

S obzirom na stil života koji živimo, brze promene i izazove koje nam je tehnologija donela, neizvesnost je nezaobilazna, a nemir zbog učestale brige o tome šta će sutra biti, logična posledica niza iskustava i informacija koje primamo na dnevnom nivou, na koje vrlo često nismo ni spremni. 

Ukoliko neprijatne misli i osećanja ovladaju unutrašnjim svetom pojedinca, može doći do anksioznosti koja može delovati samo akutno. Međutim, ako se zadrži i oteža svakodnevno funkcionisanje, prema klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije, može dovesti do anksioznog poremećaja.

Šta je anksioznost?

Mnogi stavljaju znak jednakosti između straha i anksioznosti, ali ono što ih razgraničava jesu intenzitet, kvalitet, uzrok i ishod misli koje stoje u njihovoj osnovi. Kada je opasnost objektivna, govorimo o očekivanom i realnom strahu, dok kod anksioznosti, postoji prisustvo subjektivnog doživljaja određene situacije, najčešće u vidu nemira oko dešavanja kojih u realnosti nema. Osoba se fokusira na ishode koji su loši, projektuje u svoju budućnost nešto što se nikada nije desilo, time koči svoju produktivnost i ostaje zaglavljena u negativnom.

Biti u strahu u vezi sa ishodom u situacijama poput unapređenja ili rezultata nekog ispita, sasvim je realno i očekivano. Ipak, osećati nemir usled razmišljanja o sigurnom gubitku posla ili loših rezultata kojih još uvek nema, ukazuje na prisustvo anksioznosti. Ukoliko se ona produži i preuzme kontrolu nad svakodnevnim životnim aktivnostima i odlukama, može doći do razvijanja nekog oblika anksioznog poremećaja.

Kako prepoznati anksioznost?

Nije strano da svako anksioznost oseća i doživljava na sebi jedinstven način. Ipak, postoje telesni simptomi, osećanja i misli, koji se najčešće ponavljaju.

Telesni simptomi

• Osećaj prevrtanja ili neprijatnosti u stomaku
• Vrtoglavica, glavobolja, mučnina
• Trnjenje ruku i/ili nogu
• Nemir i poteškoće da se mirno sedi
• Bol u leđima ili drugi bolovi u telu
• Ubrzano disanje
• Ubrzan, snažan ili nepravilan rad srca
• Znojenje ili osećaj iznenadne toplote
• Problemi sa spavanjem
• Promene u seksualnom nagonu
• Napadi panike

Psihološki simptomi

• Napetosti i nervoza
• Strepnja, negativne misli, strah od najgoreg
• Osećaj da se svet ubrzava ili usporava
• Osećaj da drugi primećuju da ste anksiozni i da vas gledaju
• Osećaj da ne možete da prestanete da brinete, ili da će se nešto loše desiti ako prestanete da brinete
• Briga oko same anksioznosti i strah od napada panike
• Potreba za čestom proverom tuđeg mišljenja, briga da li su ljuti ili razočarani
• Strah od gubitka kontakta sa stvarnošću
• Nevoljnost i depresija
• Ruminacija – kontinuirano razmišljanje o lošim iskustvima ili preterano preispitivanje neke situacije
• Depersonalizacija – osećaj odvojenosti od svog uma ili tela, osećaj posmatranja sebe 
• Derealizacija – osećaj odvojenosti od sveta oko sebe, ili kao da svet nije stvaran
• Preterana zabrinutost oko nečega što bi moglo da se desi u budućnosti

S obzirom da anksioznost može doći iznenada, uz vrlo intezivna osećanja, misli i paniku, možemo čuti da se ovakvo stanje naziva ankisoznim napadom. Iako ovo zapravo nije izraz koji se koristi u medicinskoj terminologiji, periodi prekomerne brige i strepnje koji otežavaju svakodnevno funkcionisanje su za mnoge veoma stvarni.

Tipovi anksioznih poremećaja

Zajednička karakteristika svih anksioznih poremećaja jeste prisustvo intenzivne anksioznosti, kao i izbegavanja situacija ili objekata koji je izazivaju. Takođe, ovakve dijagnoze, najčešće se daju ukoliko anksioznost ima trajanje od šest i više meseci. 

Anksiozni poremećaji razlikuju se prema tipu i broju objekata ili situacija koji izazivaju anksioznost. Kod izvesnih poremećaja može biti u pitanju samo manji broj situacija ili objekata koji se intenzivno izbegavaju, dok kod drugih, spektar takvih situacija može biti širi. 

U nastavku se nalaze najčešće opisivani poremećaji. 

Generalizovani anksiozni poremećaj

Kada nemir ne prestaje, već je deo svakodnevice, govorimo o hroničnom ili generalizovanom anksioznom poremećaju. Briga je praćena fizičkim simptomima, poteškoćama sa koncentracijom ili problemima sa spavanjem. Brige su često usmerene ka svakodnevnim aktivnostima, poput poslovnih obaveza, zdravlja članova porodice, kućnih poslova i slično.

Panični poremećaji (napadi)

Panični napad je period intenzivnog straha ili osećaja nadolazeće propasti koji nastupa iznenada i povlači se u roku od nekoliko minuta do nekoliko sati. Da bi je lekari dijagnostifikovali potrebno je da osoba prijavljuje kombinaciju barem četiri og gore pomenutih simptoma. Panični poremećaji obično se javljaju nakon zastrašujućih iskustava ili dugotrajnog stresa, ali mogu se javiti i bez prisustva konkretnog okidača. Zbog toga što simptomi mogu biti veoma intenzivni, neki ljudi koji dožive panični napad mogu pomisliti da doživljavaju srčani udar ili da se generalno nalaze u nekoj, po život opasnoj situaciji.

Fobija (specifična fobija)

Intenzivni i iracionalni strah koji ne predstavlja stvarnu opasnost, naziva se fobijom. Postaje specifičan kada je usmeren ka određenom objektu, osobi, situaciji ili aktivnosti. Osoba je svesna da je njen strah preteran, ali ima poteškoće da ga savlada. Osećaj nelagodnosti može biti do te mere intenzivan da osoba često pribegava ekstremnim merama kako bi izbegla ono čega se boji. Najčešće oblike fobija možete pronaći ovde. 

Agorafobija

Kada se osoba plaši situacija u kojima će potencijalno ostati zaglavljena, neće moći da pobegne ili da dobije adekvatnu pomoć u slučaju paničnog napada, najverovatnije je razvila agorafobiju. Osobe koje se sa ovim poremećajem bore izbegavaće javni prevoz, boravak na otvorenom ali i u zatvorenom, stajanje u redu i boravak u gužvi. Ukoliko se osoba i nađe u ovakvim situacijama, to će najčešće biti uz nečiju pratnju, ili uz intenzivne anksiozne simptome. Agorafobija može eskalirati do nivoa potpune izolacije i izbegavanja izlaska iz kuće. 

Socijalni anksiozni poremećaj (ranije poznat kao socijalna fobija, sociofobija)

Ovaj poremećaj uključuje strah od poniženja, sramote, odbijanja ili negativne procene tokom upoznavanja i generalno, socijalnih interakcija. Ovakvi socijalni izazovi biće u potpunosti izbegavani, ili će ih osoba podnositi uz intenzivne anksiozne simptome. Uobičajeni primeri iz naše svakodnevice bi bili strah od javnog nastupa, upoznavanja novih ljudi, jedenja ili pijenja u javnosti. 

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Ovo je jedan od najčešćih anksioznih poremećaja, a ispoljava se kroz intenzivne opsesije i kompulzije. Opsesije su nametljive, neprijatne misli, slike ili impulsi koji prekidaju normalan tok razmišljanja. Osoba ih može biti svesna i može ih prepoznati kao nepoželjne ili iracionalne, ali i pored toga, najčešće neće biti u stanju da ih kontroliše. Sa druge strane, kompulzije su ponavljajuće radnje koje osoba izvodi kako bi ublažila napetost ili sprečila katastrofalne scenarije u glavi. Ove radnje obavljaju se u specifičnom broju ponavljanja i po određenom redosledu, kao što je na primer, intenzivno pranje ruku.

Strani standardi (Američka psihijatrijska asocijacija, Svetska zdravstvena organizacija), imaju nešto drugačiju klasifikaciju, pa tako gore pomenutoj listi priključuju separacionu anksioznost i selektivni mutizam, dok poremećaje kao što su opsesivno-kompulzivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i akutni stresni poremećaj, izdvajaju u posebnu kategoriju, uprkos prisustva simptoma anksioznosti.

Da li se anksioznost leči?

Anksioznost se može lečiti, ali je važno istaći da se sam osećaj anksioznosti ne može u potpunosti iskoreniti. Ukoliko ona postane hronična i preterana i pređe u neki od oblika anksioznih poremećaja, neretko se uključuje stručna pomoć u vidu psihoterapije i/ili psihijatrije i primenjuju odgovarajuće medicinske terapije (farmakoterapija). 

Ipak, pre nego što se posegne za uklanjanjem simptoma medikamentima, važno je znati da postoji niz načina na koje osoba sebi može pomoći, naročito u blažim ili početnim fazama anksioznosti. 

Edukacija i razgovor – Razumevanje onoga sa čime se um i telo bore, može biti značajna polazna tačka za dalji rad na problemu i pružanje podrške sebi. Raspoznavanje mentalnih i telesnih okidača na vreme, može obezbediti prostor za pripremu na adekvatnu reakciju. Edukacija o anksioznosti podrazumeva oslonac na pouzdanu i stručnu literaturu, ali i razgovor sa stručnim licima koji mogu da pomognu u prevazilaženju problema.Takođe, otvorena komunikacija sa porodicom i prijateljima, mogu značajno ojačati osećaj podrške i prihvatanja. 

Pisanje dnevnika – Dok misli jure brzinom svetlosti, neretko baš u momentima kada se iščekuje san, teško je ispratiti njihov tok i vrlo brzo mogu postati nepodnošljive. Preporuka je da se tok misli uspori njihovim zapisivanjem, najčešće bez plana i strukture. Fokus je u tom trenutku na izbacivanju džumbusa iz glave pretakanjem pojedinačnih reči i rečenica na papir. Praćenje svojih misli može biti od velikog značaja za prepoznavanje stresora, ali i onoga što umiruje. Ovde možete saznati više o načinu na koji pisanje dnevnika može podržati mentalno zdravlje. 

Fizička aktivnost, kretanje – Razvijanje rutine u kojoj će telo biti aktivno može značajno ublažiti simptome anksioznosti – umanjuje osećaj napetosti i podiže rasploloženje. Ovo ne podrazumeva ekstremne sportove i velike kilaže u teretani, već osluškivanje svog tela i njegovih potreba. U tom smislu, i samo umerena šetnja može biti adekvatan oblik oslobađanja neprijatne energije. 

Vežbe za vraćanje fokusa na sadašnji trenutak – postoji niz konkretnih vežbica koje, usled pojave anksioznosti mogu za vrlo kratko vreme i na efektivan način, osobi vratiti fokus na ono što je realno.

Evo nekoliko primera:

Pravilo 3-3-3 – Tehnika poznata kao uzemljenje. Osoba identifikuje tri stvari koje vidi, čuje i može da dodirne ili pomeri. Prednost je što ne zahteva apsolutno nikakvu pripremu ili rekvizite, a ublažava anksioznost tako što preusmerava pažnju osobe na sadašnji trenutak. 

Vežbe disanja (4-7-8) – Sada već opšte poznato, svest o načinu na koji dišemo igra veliku ulogu u regulaciji nervnog sistema. Jedna od vežbi disanja je smenjivanje udaha i izdaha u određenom trajanu (4s udah – 7s zadržati dah – 8s izdah). Ovakav tip vežbi može značajno usporiti otkucaje srca i umiriti dah.

Vežba pet čula (5-4-3-2-1) – Ova vežba vraća fokus sa uznemirujućih misli na okruženje. Osoba treba da nabroji pet objekata koje vidi, četiri koja može da dodirne, tri zvuka koja čuje, dva mirisa koja može da namiriše i jedan ukus koji može da okusi. 

Ove metod nekada deluju vrlo uspešno, dok u nekim slučajevima, neće dovesti do željenog umirenja. 

Ukoliko anksioznost dominira privatnim i socijalnim životom, preplavljuje i ometa normalno funkcionisanje, možda postoji potreba za unutrašnjim radom. U tom smislu, osoba se može javiti psihoterapeutu za pomoć. Pronalazak licenciranog stručnjaka za mentalno zdravlje može biti vrlo podržavajući početak rada sa anksioznošću i otvoriti put ka primanju adekvatne podrške. 

Ako se pronalazite u ovoj priči, možete zakazati prvi razgovor na Platformi za online psihoterapiju, selfnest.com.