Razvoj deteta podrazumeva niz dobro povezanih koraka – od prvog osmeha, preko puzanja i govora, do sklapanja prvih prijateljstava. Svaki od tih koraka ima svoje vreme. Kada neko od tih očekivanih koraka značajno kasni ili se razvija na neuobičajen način, govorimo o razvojnim teškoćama ili razvojnim poremećajima.

Važno je razlikovati:

• kašnjenje u razvoju, koje može biti prolazno i nadoknadivo
• razvojni poremećaj, koji označava trajnija odstupanja i zahteva stručnu procenu i dugoročnu podršku

Šta su razvojni poremećaji?

Razvojni poremećaji predstavljaju odstupanja u sazrevanju deteta u jednoj ili više oblasti:

• govor i jezik
• motorika i koordinacija
• pažnja i koncentracija
• socijalne veštine
• učenje i ponašanje
  

Neka deca imaju teškoće samo u jednoj oblasti, dok su kod druge zahvaćeni različiti aspekti razvoja. Razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na celu porodicu, jer pojačavaju zabrinutost i potrebu za dodatnom podrškom.

Pravovremeni tretmani pomažu detetu da dostigne maksimum svojih potencijala, ali postoje i kritični periodi u kojima je intervencija najdelotvornija. Iako postoje kritični periodi učenja kada tretmani donose najviše koristi, dete može napredovati i kasnije.

Ključno je da roditelji prikupe znanje i podršku, jer dete sa razvojnim poremećajem i dalje uči, raste i razvija se, samo na drugačiji način.

Razvojni poremećaji govora i jezika

Jedan od prvih signala odstupanja u razvoju često je govor. Dete obično:

• oko 1. godine izgovara prvu funkcionalnu reč
• oko 18. meseca koristi više reči
• do 2. godine spaja reči u jednostavne rečenice
  

Ako govor izostaje ili značajno kasni u odnosu na ove razvojne tačke, potrebno je obratiti se logopedu.

Razvojni poremećaji mogu se ispoljiti kroz:

• slabije razumevanje govora
• teškoće u pronalaženju reči
• nerazumljiv ili siromašan govor
  

Uzroci mogu biti genetski, neurološki, povezani sa trudnoćom ili porođajem, ali i faktori okruženja (npr. manja izloženost govornim stimulansima u ranom periodu). Najvažnije je ne čekati – rana procena daje najbolje rezultate.

Razvojni poremećaji motornih funkcija (dispraksija)

Roditelji ponekad primećuju da je dete „nespretno“, često se sapliće, ima teškoće sa oblačenjem, sečenjem hrane ili vožnjom bicikla. Moguće da je u pitanju dispraksija ako ove teškoće:

• traju duže od 6 meseci
• prisutne su u različitim okruženjima
• značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje.

Dispraksija nastaje usled nezrelosti moždanih struktura zaduženih za planiranje pokreta. Dete zna šta želi da uradi, ali ne uspeva da pokret izvede precizno. Roditelji tada često čuju savet „nemoj da ga forsiraš, nespretno je“. To nije tačno – dete treba podsticati da vežba, da se kreće i stiče iskustvo.

Dispraksija može dovesti i socijalnih teškoća, jer dete primećuje da je drugačije od vršnjaka, počinje da se povlačiti u sebe i izbegava igru.

Pravovremena podrška defektologa, okupacionog ili psihoterapeuta izuzetno je važna za razvoj koordinacije, samostalnosti i samopouzdanja.

Specifični poremećaji školskih veština

Kod neke dece teškoće se prvi put jasno uočavaju prilikom polaska u školu. Dete može biti inteligentno i radoznalo, ali imati izražene probleme sa učenjem.

Najčešći poremećaji su:

• Disleksija – teškoće u čitanju ima 5-10% dece
• Disgrafija – teškoće u pisanju
• Diskalkulija – poremećaj računanja

Ovi poremećaji nisu znak lenjosti. Etiketiranje deteta može dovesti do gubitka motivacije i niskog samopouzdanja. Uz individualni plan rada i podršku škole i stručnjaka, dete može uspešno savladavati gradivo.

Za sve ove teškoće najvažnije je da roditelji i učitelji ne optužuju dete za lenjost, jer može izgubiti motivaciju i razviti osećaj manje vrednosti. Ključno je uključiti defektologa, psihologa i školu u izradu individualnog plana rada. Uz podršku i prilagođene metode, dete može uspešno savladati gradivo i razviti veštine.

Poremećaji iz spektra autizma

Autizam je neurorazvojni poremećaj prisutan od rođenja, sa simptomima koji se javljaju do treće godine i nešto je češći kod dečaka. Osnovni dijagnostički kriterijumi uključuju:

• teškoće u socijalnoj interakciji
• poremećaje komunikacije
• restriktivne i repetitivne obrasce ponašanja

Autizam ima značajnu genetsku komponentu i nije posledica roditeljskih grešaka. Rana, strukturisana intervencija može značajno unaprediti komunikaciju, samostalnost i kvalitet života.

Deci iz spektra potrebna je i emocionalna podrška, kao i roditeljima, kako bi našli strategije za svakodnevni život.

Poremećaj pažnje ADHD i ADD

ADHD i ADD su neurobiološki poremećaji koji se javljaju već u ranom uzrastu.

• ADHD uključuje nepažnju, hiperaktivnost i impulsivnost
• ADD podrazumeva poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti
  

Simptomi se javljaju rano, već u predškolskom uzrastu. Razlika između “živahnog deteta“ i deteta sa ADHD-om je u tome što su kod ADHD-a simptomi stalni, prisutni u različitim okruženjima i ozbiljno ometaju funkcionisanje.

Tretman podrazumeva rad sa psihologom, bihejvioralne strategije, fizičku aktivnost, a po potrebi i medikaciju.

Uloga roditelja i stručnog tima

Razvojni poremećaji zahtevaju zahtevaju stručno prepoznavanje i timski pristup: logoped, defektolog, psiholog, pedagog, neurolog i dečji psihijatar koji rade zajedno kako bi dete dobilo individualizovanu podršku.

Tretman pomaže detetu da uči, vežba i razvija svoje veštine. Logoped radi na govoru i jeziku, defektolog i/ili pedagog razvija kognitivne i školske veštine, dok psiholog pomaže detetu da razume i izrazi osećanja, izgradi samopouzdanje i socijalne veštine.

Važno je naglasiti da razvojni poremećaji ne utiču samo na dete, već i na porodicu. Roditelji prolaze kroz različite faze, od šoka i poricanja, do tuge, ali i osnaživanja. Psihoterapija može imati ključnu ulogu u podršci roditeljima, dok deci može pomoći u emocionalnom sazrevanju i socijalizaciji.

Ovo su stanja koja prate dete i u odraslom dobu. Tretman ne može da “izleči“, ali može da omogući bolje funkcionisanje, kvalitetniji život i razvoj potencijala.

Razvojni poremećaj ne definišu dete, već menjaju način na koji dete uči, komunicira i pronalazi svoj put. Uloga roditelja i stručnjaka je da tom putu naprave prostor, strukturu i podršku.

Omogućite svom detetu, sebi i porodicu stručnu podršku i pomoć.