Postoji jedna tiha rečenica koju ljudi znaju da nose sa sobom godinama, a retko je izgovore naglas – Ne mogu sebi da oprostim. I to ne zvuči dramatično. Zvuči kao nešto što se podrazumeva. Kao nešto što “mora da boli”. To (o)praštanje sebi jeste povezano sa vrlo jakom emocijom – krivicom. Često se ne pojavljuje samo zbog onoga što smo uradili, već i zbog onoga što nismo umeli.

Dva lica krivice

Sećam se tog predavanja dok sam bila na edukaciji za geštalt terapeuta, kada je moja draga prof. Lidija Pecotić govorila o krivici i stidu. Ona je to vrlo slikovito objasnila, crtajući krug, sa idejom o tome kako da prepoznamo kada je krivica normalna kao osećanje, a kada je neurotična.

Krivica kao korektivno iskustvo

Sa prvog nivoa, krivica kao normalno osećanje je signal koji može da nas upozori da smo nekad prešli granicu, ili povredili nekoga, uradili nešto pogrešno prema sebi ili drugome – krivica koja se u ovim slučajevima javlja ima korektivno iskustvo. Tu je da nam pomogne da osvestimo naše ponašanje, prepoznamo slične situacije, i pozove na promenu ili drugačiji izbor. Ta krivica je dobra, da tako kažem.

Transgeneracijska krivica

Drugi nivo krivice, o kojem je prof. Lidija govorila, a meni jako značajan, je transgeneracijska krivica. Šta to zapravo znači?

Osećaj krivice kod “dobrih ljudi” često je način da ostanu odani (lojalni sistemu, najčešće porodici). Ono što je prisutno na nesvesnom nivou je misao – Ne sme mi biti bolje nego što je bilo mojima. Kao da je mir sebičnost. Kao da se osoba odvaja od porodice čim “joj krene”. To je lojalnost koja boli i nesvesni pokušaj da se ostane deo sistema, čak i kad povređuje.

Logično je, jer jedna od osnovnih ljudski potreba je potreba da pripadamo. Makar i lošem, ali, pripadamo. Odrastanje uz priče o tome koliko je život težak, ili ako je mnogim generacijima unazad bilo loše, kako sada ti imaš pravo na bolji život? I to je mesto gde krivica počinje da se budi. Postaje neurotična. Ponavlja se iznova i iznova. Porodične konstelacije su jako dobra metoda za oslobađanje od ovog tipa krivice.

Istina koju treba razumeti i prihvatiti je ta, da nikoga ne izdajemo time što nam je dobro. Ne prekidamo pripadanje time što rastemo. Naprotiv, prekidamo transgeneracijski lanac u kojem je nesreća bila norma(lna). Zapravo, to što je nekome sada bolje i mogućnost da možeš bolje od svojih predaka, govori da je njihov težak život imao smisla, i da se baš kroz njega pravi drugačiji život. Bolji. (Menja se šablon.)

Zašto je toliko teško oprostiti sebi?

Zato što oproštaj sebi nije samo odluka. Oprostiti sebi znači prestati sa samokažnjavanjem, dokazivanjem svoje vrednosti, vraćanjem u prošlost kako bismo kinjili sebe što nismo uradili ovo ili ono. Oprostiti sebi znači reći: “Bilo je strašno. Ja i dalje zaslužujem da živim.” Oprostiti sebi znači preuzeti odgovornost.

Sva ova priznanja vode ka potvrdi jedne osnovne istine na koju često zaboravimo, a to je – I ja sam čovek.

Kako raspetljati kljupko krivice?

1. Prvo i osnovno – prestanite da se branite

Mnogi ljudi se brane od osećaja krivice tako što je potiskuju. Ali ona se vrati kroz:

• anksioznost
• napetost
• nesanicu
• stalno analiziranje
• uverenje “nisam dobar”
• preterano davanje drugima

Kada se pojavi krivica, prvi korak nije da je “ukineš”, već da je čuješ.

2. Razdvojite krivicu od stida

Krivica kaže: “Uradio sam nešto loše.” Sram kaže: “Ja sam loš.”

Mnogi od nas su tokom detinjstva, kada urade nešto što je bilo neprihvatljivo, imali priliku da čuju “Jao, što si nevaljao, bezobrazan si, stidi se, nisi dobar”. To se neretko preslikava i na odraslo doba u kojem svest o lošem ponašanju lako postaje uverenje – Ja sam loš.

3. Obratite pažnju na kontekst

Zapitajte se:

• Gde se to desilo?
• Šta je tada bilo moguće?
• Ko sam tada bio?
• Koliko sam imao snage?
• Da li sam bio sam?

Kada čovek vidi kontekst, srce omekša. Objektivnije pristupamo uzroku osećaja krivice.

4. Dopustite sebi da budete tužni

Ovo je jako važno, jer tuga je često znak da je oproštaj blizu. Tuga znači da prestajemo sa kažnjavanjem i da počinjemo da osećamo.

5. Budite nežni prema sebi

Na kraju, dolazi nežnost, ali ne kao fraza, nego kao stvarni unutrašnji osećaj.

U ovoj fazi, čovek ponekad prvi put u životu uči:

• da ne mora da bude savršen
• da ne mora stalno da se iskupljuje
• da ne mora da zaslužuje mir, ljubav
• da ne mora da bude “dobar” da bi bio vredan

Ako u sebi nosite rečenicu: “Da sam drugačiji, sve bi bilo bolje.” Možda je vreme da je prevedeteu nešto istinitije: “Radio sam najbolje što sam mogao, sa onim što sam tada imao.”

I ne, to ne briše posledice. Ali briše potrebu da sebe zauvek držite u kazni. Poziva na ODGOVORNOST i podseća da sada možete da BIRATE drugačije, jer
koji je smisao ponavljati stalno isto, ako znamo da to nije dobro za nas?

Šta znači oprostiti sebi?

Problem nije u greškama koje pravimo, nego zarobljenost u unutrašnjem kažnjavanju i rečenicama poput: trebalo je da znam bolje, ja sam kriv, ja to ne zaslužujem.

Ono što danas iz osećaja krivice zovemo greškom, nekada je bilo jedino rešenje koje smo imali. Neko je ostao u lošem odnosu, jer se plašio samoće. Neko je pobegao, jer nije znao kako da ostane. Oprostiti sebi znači videti to. Ne kao izgovor. Nego kao istinu.

Ne opraštate sebi zato što ste savršeni, nego zato što ste živi. Zato što ste ljudska bića. Zato što ste ponekad slabi, niste znali ili imali podršku. Zato što ste preživeli i više vam ne treba kazna. Treba vam kontakt. Treba vam nežnost. Treba vam istina.

“Opraštam sebi” nije rečenica koju izgovoriš i očekuješ da ti se srce odmah smiri. Oprostiti sebi je proces.

Ako vam je teško da to uradite sami, to ne znači da sa vama nešto nije u redu. To znači da vam je možda potreban neko ko će biti tu dok se ne budete ponovo osećali bezbedno. Ja sam kroz ovaj put oproštaja prolazila mnogo, ali zaista mnogo puta, sa svojom terapeutkinjom, i ovo je možda fino mesto da joj zahvalim na tome.

---

Tekst napisala Lidija Kocić, psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na Selfnest platformi.