Zamislite dete koje još ne govori, ali ume da prevuče prstom po tabletu i pusti sledeći crtani. Ili trogodišnjaka koji ponavlja engleske fraze iz crtanog, dok na maternjem još ne ume da složi rečenicu. Sve češće viđamo ovakve slike, i s pravom se pitamo, da li je ovo normalno?

Ekranizacija je termin koji opisuje posledice prekomernog korišćenja ekrana u najranijem uzrastu. Iako nije naučni pojam, čak se i među stručnjacima odomaćio, jer odlično imenuje ono sa čime se sve češće susreću – simptomi nalik autizmu.

Roditeljima je to dobro poznata scena: dete ne želi da jede, a onda čim upalite crtani kašika za kašikom nestaje. Ili morate da završite posao, dete je nemirno i jedini način da dobijete 20 minuta mira jeste da mu date telefon. Problem je što tih 20 minuta lako prerastu u dva sata.

Simptomi koji liče na autizam

Kod dece uzrasta od 0 do 5 godina, prekomerna izloženost ekranima može dovesti do simptoma kao što su:

• zastoj u razvoju govora
• slabija socijalna interakcija
• stereotipni pokreti i ponavljajuće radnje
• teškoće u pažnji i koncentraciji

Roditelji s pravom postaju zabrinuti, jer ove simptome treba shvatiti ozbiljno. Zbog toga je uvek preporuka da se potraži stručno mišljenje – psihologa, pedagoga, defektologa, logopeda, psihijatra ili pedijatra. Što je dete ranije i duže izloženo ekranima, posledice su izraženije. Važno je da razjasnimo – ekrani ne izazivaju autizam. Autizam je razvojni poremećaj za koji se smatra da ima snažnu genetsku osnovu. Ali ono što ekrani mogu da urade, jeste da uspore i poremete inače zdrav razvoj deteta, i da stvore sliku koja nalikuje poremećaju iz spektra autizma. Dobra vest je da kada se ekrani sklone i uvedu zdrave razvojne aktivnosti, dete često vrlo brzo napreduje.

Preporuke za korištenje ekrana u najranijem uzrastu

Američka pedijatrijska asocijacija jasno preporučuje da do 18tog meseca nikako ne izlažemo decu ekranima. Izuzetak je video poziv, koji dete koristi uz roditeljsku podršku. Do 5te godine vreme na ekranu se postepeno produžuje, maksimum 1 sat dnevno, uz odraslu osobu i odabir kvalitetnog i interaktivnog sadržaja.

Važno je i kada i kako dete koristi ekran:

• nikada tokom hranjenja
• nikada pre spavanja (plava svetlost remeti san)
• nikada kao usamljenička aktivnost

Ako dete već gleda, važno je da je sadržaj primeren, kvalitetan i da odrasli učestvuju tako što komentarišu, objašnjavaju, razgovaraju.

Kako ekrani utiču na razvoj deteta?

Razvoj govora i pažnje – deca koja mnogo gledaju ekrane ostaju pasivna, što ih lišava vežbe da govore i slušaju. Rečenice ostaju kraće, vokabular siromašniji, a pažnja slabija.

San – svetlost i dinamika sadržaja prestimulišu i time odlažu lučenje melatonina, pa deca teže zaspu i češće se bude noću. Nedostatak sna dalje utiče na raspoloženje, učenje i ponašanje.

Socijalne veštine – kad ekran zamenjuje igru sa drugom decom ili razgovor sa odraslima, propušta se prilika za učenje empatije, pregovaranja i emocionalne regulacije.

Ponašanje – prekomerni ekrani povezani su sa razdražljivošću, burnim reakcijama kada se ekran oduzme i slabijom sposobnošću da se dete samo umiri.

Fizičko zdravlje – pasivno sedenje uz ekran usporava razvoj fine i grube motorike.

Svaka od ovih oblasti je ključna za zdrav razvoj u prvim godinama života.

Dete koje ne možemo zabaviti

Jedna od najvažnijih poruka kada govorimo o ekranima jeste: deci mora da bude dosadno.

Roditelji često misle da dete stalno mora da bude zabavljeno i angažovano. Upravo su to trenuci kada najviše dobijaju pristup ekranima, “Evo crtani da mama može nešto da obavi.”. Ali dosada je važan razvojni faktor, ona je prostor u kojem dete uči da bude kreativno, da se snađe, da izmišlja igre. U dosadi dete počinje da koristi maštu, tada štap postaje mač, kutija postaje kuća, plišana igračka dobija ulogu najboljeg prijatelja.

Roditeljska krivica i odgovornost

Čitajuci ovaj tekst, lako je upasti u osećaj krivice. Realnost je da život nosi tempo u kojem je teško odoleti iskušenju ekrana. Dete plače, nervozno je, a crtani sve rešava za sekund. I to je normalno. Niste krivi, ali jeste odgovorni. Odgovorni ste da se informišete, da pravite svesne izbore i da svom detetu omogućite prostor za zdrav razvoj. Ipak su današnji roditelji nekadašnja deca koja nisu odrasla uz ekrane i nedostatak ovog iskustva čini da pred ovim izazovom često osećate nesigurnost. 

Ekrani jesu deo života i tu će ostati. Naša deca će ih svakako koristiti, u školi, na poslu, u svakodnevici. Ali nema potrebe da žurimo. Prve godine života nisu vreme za ekrane, one su vreme za igru, pokret, dosadu, smeh, pokušaje i greške.

Ako primetite da vaše dete pokazuje simptome koji vas brinu, obratite se stručnjaku. Ako osećate da je ekran “preuzeo“ kontrolu, uvek možete da napravite promenu, a savet sa stručnjakom vam u tome može pomoći.