Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor, vreme koje provodimo sami i koje nam može prijati. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće – kada ste sa drugima, a ipak se osećate sami. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha – gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.

Usamljenost se često oglašava kroz telo pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili težina u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.

Kako nastaje usamljenost?

Mnogi od nas odrasli su u porodicama u kojima nisu dobili ono što detetu prirodno pripada – toplinu, razumevanje i osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili fizički prisutni, ali emocionalno nedostupni, nedosledni ili povređujući.

U takvom okruženju dete ne zadovolji osnovnu potrebu – potrebu za pripadanjem. Ono uči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje praznina, a usamljenost se često prenosi i u odraslo doba.

Savremeni tempo života i tehnologija dodatno pojačavaju emocionalnu usamljenost. Stalno smo dostupni i povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo – a osećaj izolovanosti raste. Učeni smo da „moramo sami“, ali čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami – to je slika današnjice.

Kako prepoznati usamljenost?

Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?

Prvi korak je priznati da ne morate sve sami. Negujte trenutke povezanosti: razgovor sa prijateljem, šetnju, kupku, šolju čaja, kreativnu aktivnost (pisanje, crtanje), zagrljaj ili psihoterapiju. Sitnice hrane osećaj pripadanja.

Mali rituali kada se pojavi usamljenost:

• Udahnite – tri duboka daha
• Napišite pismo svom unutrašnjem detetu
• Zapišite osećanja – papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta
• Zapitajte se: „Kako danas mogu da budem uz sebe?“
• Podsetite se da niste krivi – usamljenost ne umanjuje vašu vrednost

Umesto zaključka

I sama sam iskusila usamljenost – čak i kada su ljudi bili oko mene. Često sam se pitala šta to nedostaje.

Geštalt psihoterapija naučila me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti. Da je ona signal – poruka unutrašnjeg sveta za pravim kontaktom, najpre sa sobom, a zatim i sa drugima.

Kontakt je bio moj kanap spasa. I danas je.

Usamljenost je znak da nam treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Ponekad je dovoljan jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju.

Kontakt nas može „raniti“, ali nas može i izlečiti. Kada ga nema – osećamo se usamljeno. Kada je prisutan i hranljiv – donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči, već susret u kojem smo viđeni i prihvaćeni onakvi kakvi jesmo.

Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim – da pripadamo, sebi i drugima.

Kao što je Martin Buber rekao:
„Nema Ja bez Ti.“

Tekst napisala Lidija Kocić, psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na Selfnest platformi