Usamljenost i ja

Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor – vreme koje provodimo sami i koje nam prija. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće – kada ste sa drugima, a ipak se osećate samima. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha – gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.

Usamljenost se često oglašava kroz telo pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili osećaj težine u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, usamljenost može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.

Kako nastaje usamljenost?

Mnogi od nas odrasli su u porodicama gde nisu dobili ono što detetu prirodno pripada – toplinu, razumevanje, osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili prisutni fizički, ali nedosledni ili nedostupni za detetove potrebe, nekad i povređujući svojim ponašanjem.

U takvom domu dete ne zadovolji osnovnu potrebu, a to je potreba za pripadnošću. Dete onda nauči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje prazno i usamljeno, a ta usamljenost često o(p)staje i u odraslom dobu.

Danas, tempo života i tehnologija dodatno jačaju osećaj izolovanosti. Stalno smo dostupni, povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo, a usamljenost raste. Savremeni individualizam nas uči da “moramo sami“ – ali, čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami – to je slika današnjice.

Kako prepoznati usamljenost?

Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?

Prvi korak je priznati da ne možete sami. Negujte male trenutke povezanosti – razgovor sa prijateljem,  šetnja, razgovor, kupka, šolja čaja, kreativna aktivnost (crtanje, pisanje, igranje), zagrljaj, psihoterapija, knjiga ili fizička aktivnost. Sitnice hrane osećaj pripadanja.

Možete praktikovati i neke male rituale kada se pojavi usamljenost:

• Udahnite – tri duboka daha
• Pišite pismo svom unutrašnjem detetu
• Zapišite osećanja – papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta
• Postavite sebi pitanje: “Kako danas mogu da budem uz sebe?“
• Podsetite se da niste krivi – usamljenost ne umanjuje vašu vrednost
• Odlažite telefon makar na sat vremena

Umesto zaključka

I sama sam iskusila usamljenost – kada su ljudi bili oko mene, često mi je nešto nedostajalo. Pitala sam se šta to nedostaje.

Geštalt, psihoterapijski prvac koji sam završila, naučio me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti, da je usamljenost signal, poruka mog unutrašnjeg sveta za pravim susretom – najpre sa sobom, pa onda sa drugima.

Kontakt je bio moj kanap spasa. I sada je.

Usamljenost je znak da ti treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Često i jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju može probuditi osećaj pripadnosti.

Kontakt nas može i “ubiti“ i “(iz)lečiti“. Kada ga nema, osećamo se usamljeni, kada je prisutan i hranljiv, donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči – to je susret u kojem se osećamo viđeno i prepoznato za ono što jesmo: celoviti, istiniti, bez maski.

Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim – da pripadamo, sebi i drugima.

Baš kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“

Tekst napisala Lidija Kocić, Psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na Selfnest platformi