Da li ste primetili da se u odnosima nekada ponašate na načine koje ne birate svesno? Neko stalno proverava da li je voljen. Neko se povlači čim odnos postane blizak. Neko ima osećaj da uvek daje više, a neko da mu je previše kada se od njega nešto traži. Najviše se vidi u partnerskim odnosima, ali ne dešava se samo tamo. I u prijateljstvima, i na poslu, i u roditeljstvu, pa čak i u odnosu prema kućnim ljubimcima, mogu se prepoznati isti obrasci bliskosti, distance, brige ili kontrole.
Ono što danas radimo u odnosima ima svoju logiku i istoriju u detinjstvu. Teorija afektivnog vezivanja, koju je razvio John Bowlby, polazi od povezanosti između ranog odnosa deteta i dominantne figure koja se o njemu brine. Ona objašnjava kako te prve interakcije oblikuju način na koji dete kasnije sklapa, doživljava i održava odnose u odraslom dobu.
Afektivna vezanost kao evolutivni mehanizam preživljavanja
Dete dolazi na svet potpuno nemoćno i zavisno. Glad, strah, nelagodnost, uzbuđenje, potreba za dodirom, sve to dete doživljava snažno i nefiltrirano. Jedini način da se ti doživljaji umire ili integrišu jeste kroz odgovor druge osobe.
Dete stalno šalje signale. Plač, pogled, pokret, kasnije glas, sve su to pokušaji uspostavljanja kontakta. Međutim, ključ nije u samim signalima, već u odgovorima na njih. Ako majka (ili druga dominantna figura) na neke signale reaguje, a na neke ne, dete vrlo brzo prestaje da istražuje svet i počinje da istražuje nju. Ulaže sve svoje kapacitete u pokušaj da shvati: na koji signal će odgovoriti? Na osnovu toga dete uči koje delove sebe da pojača, a koje da potisne. Umesto da energiju koristi za igru, učenje i razvoj kognitivnih sposobnosti, dete je koristi za regulaciju odnosa. Ono ne menja odnos, vec sebe prilagođava odnosu. Upravo iz tog procesa nastaju obrasci afektivne vezanosti. Ne kao svesni izbori, već kao najbolja moguća prilagođavanja datim okolnostima.
Na osnovu toga kako druga osoba reaguje, da li reaguje uopšte, da li reaguje dosledno, da li je dostupna ili preplavljujuća, dete postepeno formira unutrašnju logiku odnosa. Ta logika nije svesna i nije artikulisana rečima. Ona se organizuje kao doživljaj – kakav sam ja, kakvi su drugi i kakav je svet oko mene.
Bolbijevu teoriju je upotpunila, empirijski operacionalizovala i klasifikovala obrasce, Mary Ainsworth, eksperimentom tokom kog je posmatrala interakciju deteta i majke, prateći reakciju deteta nakon majčinog napuštanja prostorije i ponovnog susreta sa njom.
Kao dodatak ovoj teoriji ističe se još jedan eksperiment. Harry Harlow je pomoću majmunčića ukazao na važnost taktilnog kontakta kao primarnog izvora osecaja sigurnosti u odnosu sa majkom.
Sigurni obrazac
Deca sa sigurnim obrascem vezanosti odrastaju uz roditelja koji je uglavnom dostupan i dosledan. Ne reaguje savršeno, ali reaguje dovoljno često da dete ima iskustvo da njegovi signali imaju smisla i da neko na njih pokušava da odgovori. Dete ne mora da menja sebe da bi ostalo u odnosu.
Iz takvog iskustva formira se unutrašnja slika: ja sam u redu, drugi su uglavnom pouzdani, svet je bezbedno mesto za istraživanje. Dete ima slobodu da se udalji, jer zna da postoji mesto na koje može da se vrati i tako razvija zdravu autonomiju.
U odraslom dobu ove osobe ulaze u odnose bez stalne potrebe za proveravanjem ili povlačenjem. Bliskost im ne ugrožava autonomiju, a razdvajanje ne izaziva paniku. Partnere biraju među emocionalno dostupnim osobama i u odnosima uglavnom traže uzajamnost. Njihova „slaba tačka“ može biti preveliko poverenje – polaze od pretpostavke da su drugi dobronamerni, čak i kada realnost to ne potvrđuje odmah.
Preokupirana (ambivalentna) vezanost
Kod preokupiranog obrasca dete odrasta uz roditelja čija dostupnost nije predvidiva. Na neke signale roditelj reaguje, na druge ne. Dete vrlo rano shvata da pažnja nije data, već da se mora zaslužiti. Umesto da istražuje svet, dete istražuje roditelja tako što prati promene raspoloženja, pokušava da pogodi pravi trenutak, pravi način, pravi signal.
Unutrašnji doživljaj koji se formira glasi: ja nisam dovoljno vredan, drugi jesu važni i vredni, od mene zavisi da li će odnos opstati. Bliskost postaje nešto što se mora stalno održavati naporom.
U odraslom dobu ove osobe su snažno fokusirane na odnose. Često proveravaju da li su voljene, da li su važne, da li su zamenjive. U partnerskim odnosima mogu delovati zahtevno ili preplavljujuće, ne zato što „traže previše“, već zato što je sigurnost kratkog daha. Svoj začarani krug u romantičnim odnosima održavaju tako što biraju emocionalno nedostupne partnere jer je takav odnos poznat i potvrđuje duboko uverenje da se ljubav mora stalno osvajati.
Izbegavajuća vezanost
Deca sa izbegavajućim obrascem odrastaju uz roditelja koji na njihove signale reaguje minimalno, hladno ili isključivo kroz pravila. To su majke koje podignu dete samo kada neki priručnik kaže da plaču jer su gladna. Nakon početnog protesta i očaja, dete dolazi do rešenja: prestaje da traži. Potiskuje potrebu za bliskošću i organizuje se oko samodovoljnosti.
Unutrašnja slika sveta glasi: ja moram sam, na druge se ne mogu osloniti. Slika o sebi je često odbrambeno pozitivna „ja sam jak, nezavisan, sposoban“ ali je izgrađena na negiranju potrebe za odnosom.
U odraslom dobu ove osobe često deluju stabilno, uspešno i racionalno. Energiju ulažu u posao, postignuća i strukture koje ne zavise od drugih ljudi. U odnosima drže distancu, teško tolerišu zavisnost i emotivne zahteve. Biraju partnere koji nisu previše zahtevni ili koji su i sami distancirani. Zanimljivo je da je i sam autor teorije afektivne vezanosti, John Bowlby, odrastao uz emocionalno hladnu majku i rano razdvajanje – podatak koji neki autori kasnije povezuju upravo sa razvojem ovog obrasca.
Dezorganizovana vezanost
Dezorganizovani obrazac razvija se u uslovima u kojima je figura vezivanja istovremeno izvor zaštite i straha. Dete nema priliku da razvije stabilnu strategiju odnosa, ono ne zna da li da se približi ili pobegne. Ovo su često deca sa doživljenim traumama i odsustvom bliske osobe koja bi pomogla da se to iskustvo adekvatno obradi.
Unutrašnji doživljaj je fragmentisan: ni ja nisam u redu, ni drugi nisu bezbedni. U odraslom dobu to se može ispoljiti kroz nagle promene u odnosima, teškoće u regulaciji emocija i osećaj da bliskost istovremeno privlači i ugrožava. Ovaj obrazac najčešće zahteva dugotrajniji i pažljivo struktuisan psihoterapijski rad.
Afektivna vezanost predstavlja način na koji smo psihički angažovani u odnosima, u uslovima u kojima zavisimo od drugoga. Obrasci vezanosti nisu osobine ličnosti, niti sudbina, već tragovi prilagođavanja ranom odnosu. Oni se ne biraju, već se formiraju u pokušaju da se očuva bliskost i sigurnost.
Razumevanje tih obrazaca ne služi tome da se prošlost vrednuje ili da se roditelji procenjuju, već da se prepozna kontinuitet između ranih iskustava i kasnijih odnosa. U tom kontinuitetu leži objašnjenje mnogih ponavljanja u odraslom životu i početna tačka za njihovo razumevanje.
Ukoliko kod sebe primećujete neki od navedenih obrazaca ponašanja i želite o tome da razgovarate sa terapeutom, Selfnest je uvek tu za vas. Na Selfnest platformi dostupno vam je preko 30 psihoterapeuta različitih usmerenja i možete sami odabrati onog koji vam najviše odgovara. Sensu možete zakazati već danas.