ADHD (Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, spada u neurorazvojne poremećaje koji utiču na pažnju, kontrolu impulsa i nivo aktivnosti deteta.

Ako ste na trenutak pomislili da je u pitanju poremećaj savremenog doba, nastao isključivo prekomernom upotrebom digitalnih tehologija (čitaj: mobilnim telefonima), varate se. Koreni vuku još iz davne prošlosti i ne, nije sve prouzrokovano brzim tempom života i brzim smenjivanjem informacija. Takođe, važno je odmah razbiti čestu zabludu: ADHD nije posledica lošeg vaspitanja niti „neposlušnosti“. To je drugačiji način funkcionisanja mozga, koji zahteva drugačiji pristup.

Važno je razumeti da je ADHD neurorazvojni poremecaj i samim tim, dete sa ADHD-om, odrasta u osobu sa ADHD-om.

Iz kratkog uvoda, možete i sami zaključiti: u pitanju je poremećaj koji nosi korene u neurološkom konstruktu i ne „bira nosioca“, a svi su deo naše globalne zajednice – tako slični a opet različiti. Dobro došli u svet ADHD-a!

Kako izgleda dete sa ADHD-om?

Nora je devojčica koja pohađa drugi razred osnovne škole. Živahna je, nasmejana, prva u horu, a na priredbama je uvek u prvim redovima. Norini crteži su na školskim panoima. Oblici koje one crta obično imaju širok spektar boja ali im nedostaje po neki detalj. Ako pogledate njene sveske, videćete neujednačenim rukopisom nedovršene rečenice, preskočene listove, izvrnute stranice, a u školskoj torbi zaboravljene ostatke užine od pre nekoliko dana. Učiteljica je doživljava kao najzabavniju učenicu, uvek spremnu za duhovite razgovore, ali ta ista učiteljica ne smatra da bi mogla da „izdrži“ razred da je samo „još jedna Nora“ njen đak.

Norino upadanje u reč, šetanje po učionici, iznenadna buka koju pravi, neprestana priča, nemanje osećaja da sasluša druge, dovode do zamora i preopterećenosti učiteljice. Norini simptomi ADHD-a postaju intenzivniji, a učiteljica i razred – sve umorniji. (Napomena: likovi i imena su izmišljeni, a situacija primer iz prakse). 

Simptome ADHD-a obično grupišemo u tri kategorije:

1. Problemi sa pažnjom

1. Teško se fokusira na zadatke
2. Brzo gubi interesovanje i/ili se hiperfokusira
3. Teško održava pažnju
4. Često zaboravlja obaveze

2. Hiperaktivnost

1. Dete je stalno u pokretu
2. Vrpolji se, ne može da sedi mirno ( „pundravci“ su stalno prisutni)
3. Previše priča ili pravi buku, upada drugima u reč

3. Impulsivnost

1. Prekida druge
2. Ne čeka red
3. Reaguje bez razmišljanja

Iako se znaci mogu javiti već u ranom detinjstvu, ADHD se najčešće prepoznaje kada dete krene u školu zato što školski sistem zahteva: dužu koncentraciju, praćenje pravila i organizaciju zadataka. Tada razlike postaju vidljivije, a školski pedagozi i psiholozi detektuju problem. Uz konstruktivnu saradnju sa roditeljima, zajednički pristupaju problemu, uz konsultacije sa lekarima specijalistima (pedijatri, dečiji psihijatri) i defektolozima. 

ADHD ili samo „živahno dete“?

Dugi niz godina, u svojoj profesionalnoj praksi, imala sam dilemu kako napraviti razliku između živahnog i deteta sa neurorazvojnim poremećajem. Uzmite u obzir činjenicu da smo odrastali uz lektiru i društveno prihvatljivog, simpatičnog književnog lika, Toma Sojera, sećate se?

Tom Sojer se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi, sposobnošću da se snađe u svakoj životnoj situaciji i perspektivom da za njega ništa nije nemoguće. Uporedo, on lukavo izbegava školu i školske obaveze. Rizične situacije pretvara u avanturu, upoznaje razbojnike, pronalazi skriveno blago, a na sve nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši.

Mi smo se divili tom istom hrabrom dečaku. Možete li ga zamisliti u sadašnjem vremenu? Ovo otvara pitanje prihvatanja i pružanja podrške detetu sa ovakvim karakteristikama u današnjem društvu.

Dakle, odlike koje razlikuju „živahno“ i deteta sa ADHD-om su: 

Kako roditelji mogu pomoći detetu sa ADHD-om?

Roditelji imaju ključnu ulogu u celom procesu podrške. Nije lako, zahteva konstatan trud, strpljenje, ali i obaveznu edukaciju.

Kod blažih oblika deficita pažnje i hiperaktivnosti, znatno pomažu strukturisane aktivnosti koje podstiču pažnju i samoregulaciju, npr. kognitivne i bihejvioralne vežbe, poput Brain Gym International organizacije.

Ove aktivnosti su značajne jer pomažu kod oslobađanja od stresa, trošenja viška energije, a ujedno i utiču na poboljšanje učenja. Ove vežbe mogu se primenjivati kod svih uzrasta, od najmlađeg do školskog. Takođe, jedna od efikasnijih tehnika je i neurofidbek, koja se primenjuje kod dece sa deficitom pažnje. Detetu se prvo radi EEG snimak, a onda se uz pomoć kompjutera stimulišu nervne veze. 

U određenim slučajevima, deo tretmana može biti i farmakoterapija, o čemu odlučuje lekar specijalista.

Od praktičnih roditeljskih strategija, najvažnije je:

• uspostaviti jasnu rutinu
• obraćati se detetu kratkim i jasnim uputstvima
• domaće zadatke podeliti u korake
• pohvaliti trud i zalaganje
• jačati motivaciju i polako graditi samopouzdanje

Od svega navedenog, jako je važno, dragi roditelji, ostati dosledan da sve navedeno iznesete do kraja sa jasno postavljenim granicama i puno ljubavi. 

Kratka istorija ADHD-a: Kako smo počeli da ga razumemo?

Iako ADHD deluje kao „moderan“ pojam, ponašanja koja ga opisuju primećena su još pre više od 2000 godina.

U antičkoj Grčkoj, filozofi su opisivali rasejanost i impulsivnost kao osobine ličnosti. Zapravo, baveći se samim pojmom karaktera zanimali su se i za uzroke ovih ljudskih osobina. Naravno, tada se termin ADHD-a još uvek ne koristi. 

Krajem 18. veka, lekari prvi put povezuju probleme pažnje sa mentalnim funkcionisanjem, dok se početkom 20. veka uočava pojam „minimalno moždano oštećenje“, što se kod odraslih vezuje za traume a analizom dečijeg mozga – sa kontrolom ponašanja koje je, naravno, nezavisno od vaspitanja.

Polovinom 20. veka uvodi se ideja o neurološkoj osnovi ovih poteškoća i termina: „minimalna cerebalna disfunkcija“ kada se započinje sa primenom i farmakoterapijskim tretiranjem ovog poremećaja.

Elem, zašto je istorijski razvoj pomenutog poremećaja nama važan? Pa pretpostavljate, samo zbog široko raspostranjenog stereotipnog mišljenja da je dete hiperkinetičko zato što je nevaspitano, a nema fokus zato što je nedovoljno inteligentno. Premisa, složićete se sa mnom, ravna konstataciji da je dete alergično na polen zato što je tako odlučilo (?!).

Reč pedagoga: Poruka za roditelje

ADHD nije ograničenje već drugačiji način funkcionisanja. Onog trenutka kada prihvatite dete sa svim svojim osobenostima, vi ste prisutan roditelj, spreman da razume i podrži svoje dete.

Vaše dete poseduje kreativnost, spontanost, energiju, autentičnost, bezrezervnu ljubav. Vaše dete ima snagu. A vi, ne morate biti savršen roditelj. Umesto strogosti prema sebi, vežbajte pohvalu, jer je zaslužujete.

Sa celokupnom mrežom podrške, niste sami. Ukoliko ipak primećujete da vam je potreban razgovor, Selfnest terapeuti su uz vas, gde god da se nalazite. Odaberite svog terapeuta na selfnest.com.

---

Tekst napisala Jasmina Momčilović, diplomirani pedagog sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, pisac stručnih tekstova, trener obuka za profesionalce u oblasti mekih veština i karijernog vođenja, psihoterapeut u edukaciji i gostujući tekstopisac na Selfnest platformi

---