Da li konstantno misliš o hrani?

Da li se kriješ kada jedeš?

Da li jedeš velike količine hrane tokom jednog obroka?

Da li često istražuješ nove dijete i fizičke vežbe?

Da li imaš osećaj krivice nakon što jedeš?

Ovo su neka od pitanja koja psihijatri postavljaju pacijentima sa poremećajem u ishrani. Nažalost, lekari i konkretno psihijatri, budu poslednje osobe kojima se obraćamo za pomoć. Danas, u svetu prepunom brzih, lako dostupnih i nefiltriranih informacija, dolazimo do obećanja kako najlakše i najbrže rešiti bilo koji problem. Za probleme u ishrani prvo ćemo konsultovati svog fitnes trenera koji i uz najbolju nameru neće moći da nam da prave odgovore. Ovakvi pokušaji nam oduzimaju dragoceno vreme koje je u slučaju lečenja poremećaja ishrane od velike važnosti.

Anoreksija i Bulimija nervosa

Ovi poremećaji su ozbiljni psihički poremećaji sa potencijalno smrtonosnim ishodom. Medicinska klasifikacija uključuje i atipične oblike sa blažim simptomima ili varijacije poput poremećaja prejedanja uz psihičke smetnje.

Anoreksiju predstavlja izbegavanje/minimalan unos namirnica što dovodi do neuhranjenosti odnosno indeksa telesne mase nižeg od 17,5 (težina u kg podeljeno sa kvadratom visine u metrima). Kod ovih osoba hrana se doživljava kao neprijatelj. Preplavljeni su strahom od dobijanja na telesnoj masi, boje se sebe samih sa većom telesnom masom. Ovo dodatno otežava proces lečenja, jer je strah usmeren ka nama samima, za razliku od onih koji se nalaze spolja, kao recimo strah od visine.
Anoreksija se najčešće javlja između 12 i 14 godina i ćešća je kod devojčica. Devojčice izbegavaju obroke, govore da su već jele u školi i intenzivno vežbaju. 

Osobe koje imaju anoreksiju svoje telo ne vide realnim. Iako druge oko sebe mogu da dožive prihvatljivim sa telesnom masom koju imaju, sliku sebe uporno doživljavaju iskrivljeno. Ove osobe ne žele da se leče i paradoksalno se osećaju dobro u svom telu i imaju osećaj da imaju kontrolu. Iz ovog razloga obično su roditelji ti koji dovedu pacijenta na lečenje.

I oboleli od anoreksije i bulimije se kriju kada jedu. Oni koji imaju bulimiju se sakivaju da bi se prejedali, odnosno da drugi ne bi primetili koliko količinu hrane pojedu u jednom obroku, dok se oni sa anoreksijom skrivaju kako drugi ne bi primetili da, ustvari, ne jedu.

Bulimija je poremećaj koji karakteriše preteran unos hrane i sa naknadnim povraćanjem. Ove epizode mogu biti povremene do svakodnevne učestalosti. Bulimija se dešava kod kasnije adolescencije, kraj srednje škole i početak fakulteta. Za razliku od anoreksije ove osobe imaju svest o poremećaju i najčešće se same javljaju na lečenje.

Epizode prejedanja i povraćanja su fizički i emotivno izuzetno iscrpljujuće. Gađenje i stid su samo neke od emocija koje se javljaju. Trenutak kada ove osobe odluče da potraže pomoć su u fazama kada psihičke posledice postanu neizdržive i jave se suicidalne misli, ali i pokušaji suicida.

Kod odraslih osoba se ovi poremećaji ređe javljaju i uglavanom kada postoji dijagnoza, radi se o poremećaju koji postoji dugo vremena ali nije tretiran.

O ovom poremećaju već duže vreme kruži mit da je ženska bolest. Zbog toga se suočavamo sa stigmatizacijom muškaraca kojima je potrebna podrška. Simptomi i klinička slika kod oba pola je potpuno identična.

Koji muškarci češće oboljevaju od poremećaja ishrane?

1. Oni koji su bili gojazni. Kako bi rešili problem gojaznosti sproveli su neku redukcionu dijetu, a nakon toga su polako skliznuli u poremećaj ishrane
2. Muškarci koji su imali neku telesnu bolest koja je zahtevala određeni režim ishrane. Režim ishrane u ovim slučajevima postaje fokus do te mere, da se odnos ka hrani pretvori u bulimiju ili anoreksiju
3. Muškarci sportisti. Ovo je naročito slučaj u sportu gde je neophodno voditi računa o kilaži zbog kategorija u takmičenju. Takvi sportovi su svi borilački.
4. Grupa muškaraca kod koje je poremećaj ishrane najčešće zastupljen su homoseksualno orjentisani muškarci. 

Osobe sa poremećajem u ishrani karakteriše crta perfekcionizma i velike potrebe za kontrolom. Ono što može biti doživaljaj pacijenata jeste da sigurno postoji bar jedan aspekt njihovog života koji sigurno mogu kontrolisati, a to je šta i koliko hrane unose u sebe. Ono što se dešava čak i u bolesti prilikom hospitalizacije je želja da budu najbolji, tačnije najbolesniji.

Okidači su najčešće veliki stresni događaji. Razvod, gubitak člana porodice, selidba. Ali i hronično stresni životni uslovi pout velikog pritiska koji je čest kod anoreksije ili loše porodične situacije koja je česta kod bulimije. 

Lečenje

Lečenje zahteva sveobuhvatni pristup sa uključivanjem psihoterapije, medicinskih intervencija i podrške porodice. Terapija lekovima, posebno za kontrolu straha kod anoreksije, igra ključnu ulogu. Osobe sa anoreksijom pre obroka uzimaju lekove za smirenje kako bi umanjile strah pre jela. Takođe, poremećaji ishrane sa sobom nose niz fizičkih posledica koje posebno moraju da se tretiraju. Proces izlečenja može dugo da traje, ali su prognoze dobre, naročito ukoliko je bolest kratko trajala, odnosno pacijent se na vreme uključio u terapiju. Drugi važan faktor je istrajnost u porecesu lečenja. 

Savet psihologa – Podrška porodice i rano prepoznavanje simptoma

Roditelji su ključni u lečenju, ali često nailaze na izazove. Rano prepoznavanje simptoma, razgovori sa stručnjacima i informisanje o poremećaju pomažu pacijentu da se izbori sa bolešću . Grupa podrške za roditelje je jedan od načina kako se roditelji mogu edukovati, ali i bolje razumeti sebe i svoje dete upoznajući druge sa sličnim poteškoćama.

Obolele osobe će na sve moguće načine pokušati da sakriju simptome. Ako primetite da jede manje, da je promenila način ishrane, uvela dijete, govori da je jela na poslu ili školi, a nikada ne vidite kako zaista jede, ako se kreće i vežba više nego uobičajeno. Ukoliko je vidite da jede ali posle obroka se krije u kupatilu ili sobi, ukoliko krije hranu u sobi ili primetite tragove povraćanja. Ako vidite da jede u izuzetno velikim količinama i ne dobija dodatnu telesnu masu. Kada postoji sumnja uvek pričati sa osobom. Ne čekajte da se dodatno uverite, bilo koji od ovih simptoma mogu poručiti da se nešto događa.