O mentalnom zdravlju muškaraca obično se piše teško, uz statistike koje, iako zabrinjavajuće, ne nailaze na zainteresovanost onih kojima su namenjene. Kada je tema napisana kao naučni izveštaj, muškarac se prosečno zadrži isto onoliko dugo koliko i na uputstvu za postavljanje bojlera: tek toliko da preleti, pre nego što zaključi da može sam.

A stvarni život muškarca ne odvija se u stručnim terminima, nego između posla, porodice, umora i očekivanja. U kolonama na auto-putu, u tihim minutima u kolima pre nego što uđe u stan, u onom osećaju da sve mora da drži pod kontrolom, uredno i tiho.

Ovaj tekst nije napisan da bi rešio probleme, nego da bi objasnio odakle dolaze. I da bi muškarac, makar u jednoj rečenici, prepoznao sebe i rekao: “Aha. Nisam jedini.“

Glava kuće – uloga koja je data, ne odabrana

Većina muškaraca nikada nije sela da razmisli da li uopšte žele da budu “glava kuće”. Ta uloga se jednostavno podrazumeva. Dobiješ je u paketu sa Y hromozomom: “Muškarac vodi“, „Ako ti ne izdržiš, ko će?“, „Budi muško.“, „Moraš biti snažan.“, „Samo radi.“

Nekad je dovoljno samo par takvih rečenica u detinjstvu da se stvori unutrašnja slika muškarca koju ne sme da popusti. U odraslom životu to postaje automatizam: radiš i kad si iscrpljen, rešavaš i kad ne znaš šta radiš, preuzimaš i kada niko to od tebe nije izričito tražio. A ako osetiš da ti je teško, to rešavaš sam, u sebi, kao da je kvar na instalaciji. “Smiriće se. Proći će. Samo da ovo završim.“

Iz dana u dan, ta tišina prerasta u raspoloženje koje niko ne primećuje, jer muškarci umeju da nose i ono što ih razdire. Dok stigne do bilo kakvog priznanja da mu je teško, muškarac je već dugo izvan sopstvene granice.

Iza svega toga stoji jednostavna misao: “Ako ja popustim, sve će se raspasti.“
To nije snaga. To je usamljenost. A usamljenost je emocija koju muškarci retko umeju da imenuju.

“Dečaci ne plaču” i ostali repertoar emocionalnih zabrana

Ako postoji rečenica koja je obeležila odrastanje muškaraca na Balkanu, to je „Dečaci ne plaču.“ Uz nju obično ide i čitav paket: “Nemoj da si kao devojčica“, „Stisni zube“, „Ne prenemaži se.“ Kratke, ali dovoljno moćne da dečaku pošalju jasnu poruku: tuga je slabost, a slabost je nešto čega treba da se stidiš.

Možda nekima deluje kao da su ove rečenice stvar prošlosti, ali dovoljno je da odete do prvog igrališta. Sednete na klupu i poslušate kako roditelji razgovaraju sa decom. Brzo ćete čuti da su i dalje tu, gotovo nepromenjene.

Kasnije, u odraslom dobu, ta zabrana se pretvara u dobro poznato: “Ma nije mi ništa.“ Ali, poricanje nije snaga, već naučeni način preživljavanja. Drži čoveka u pokretu, ali ga udaljava od sebe.

Zato je Paddy Pimblett, britanski MMA borac, dirnuo mnoge kada je rekao: “Radije bih da moj prijatelj plače na mom ramenu, nego da idem na njegovu sahranu sledeće nedelje.“ Njegova rečenica pogađa, jer govori o najtežoj posledici emocionalne zabrane. Muškarci češće izvrše suicid upravo zato što su naučeni da ćute dok ne postane nepodnošljivo.

Kad god muškarac kaže “nije mi ništa“, to ne znači da ne oseća. To znači da je kao dete, naučio da emocije nisu bezbedno mesto.

Depresija kod muškaraca – tiha, maskirana i lako zamenjena stresom

Kada se kaže depresija, većina ljudi zamisli sliku koja ne odgovara muškoj realnosti: ležanje u krevetu, suze, potpuna nemoć.

Kod muškaraca je depresija tiša i tvrdoglavo prikrivena. Izgleda kao rad do kasno, kao šala koja se koristi da se izbegne ozbiljan razgovor, kao povlačenje iz društva, kao umor koji ne prolazi ni posle odmora, kao “ma ne da mi se“, kao večernje zurenje u telefon bez ikakvog cilja.

Često se zameni za stres. Stres zvuči bezbedno, skoro kao pohvala: “Mnogo radi, zato je umoran.“ Ali depresija kod muškaraca najčešće upravo tako počinje – kroz disciplinu, tišinu i funkcionalnost. Nema dramatičnih slika. Nema prevelikog plača. Samo polako nestajanje iz sopstvenog života.

Kada muškarac počne da se povlači, da gubi interesovanja, da prestane da se javlja prijateljima, da gubi energiju i da se zatvara, to nije faza. To je poziv u pomoć, samo što ga on neće tako nazvati (a, da li će neko čuti?).

Bes kao jedina dozvoljena emocija

Ako postoji emocija koju su muškarci smeli da pokažu bez straha od osude, to je bes. Sve ostale emocije su godinama svrstane u kategoriju previše: previše tužno, previše osetljivo, previše ranjivo. Zato mnogi muškarci postanu emocionalno jednosmerni. Kada ih nešto povredi, ćute. Kada su uplašeni, povuku se. Kada su tužni, zatrpaju se obavezama. Ali kada je saobraćaj u kolapsu ili im neko preseče red, eksplodiraju kao da je u pitanju ozbiljna nepravda.

To nema veze sa temperamentom niti sa slabim živcima. To je posledica toga što je bes jedina emocija koju društvo ne kažnjava. Sve ostalo se potiskuje, a potisnute emocije se uvek pojave, samo ne u svom prvobitnom obliku. Najčešće na mestima koja nemaju nikakve veze sa pravim izvorom napetosti.

Ispod besa se često kriju strah, tuga, sram, osećaj neadekvatnosti, poniženje ili usamljenost. Muškarci koji ne umeju da imenuju svoje emocije često koriste bes da bi sakrili sve ono što je zapravo nežno, mekano, i duboko ljudsko. I zato bes ume da izgleda kao snaga, a zapravo je znak da čovek više ne zna gde sa svim onim što oseća.

Ovaj obrazac ne utiče samo na to kako muškarci podnose bol, već i na to kako pokazuju bliskost. Mnogi od njih ne znaju kako da izraze sreću ili ljubav, osim kroz humor, praktične geste ili tiho prisustvo. Iskren muški zagrljaj možemo videti samo kada omiljen klub pobedi u poslednjem minutu.

Tri najčešca muška ventila – alkohol, kladionice, pornografija

Alkohol, kladionice i pornografija su navike koje se kod muškaraca društveno normalizuju. Zato se često ni ne doživljavaju kao problem, čak ni onda kada postanu svakodnevni način da se umanji unutrašnja tenzija. Ono što ih zapravo povezuje nije sama navika, već funkcija koju imaju.

Alkohol kratkotrajno spušta napetost i utišava emocije.
Kladionica daje osećaj kontrole i trenutni nalet adrenalina.
Pornografija pruža brzo telesno rasterećenje i odvlači pažnju od onoga što boli.

Kada muškarac nema razvijene emocionalne veštine da prepozna i obradi svoje osećaje, ovi ventili postaju brzi načini da “smiri“ ono što ne ume da imenuje. Ne počinju ekstremima, već sitnim ritualima koji deluju bezazleno, a zapravo zamene razgovor, odmor ili bliskost.

Teretana je drugačiji primer, ali može imati istu funkciju. Za mnoge muškarce ona je zdrava rutina koja donosi strukturu i osećaj stabilnosti. Međutim, može postati i sofisticiran ventil: što je unutra teže, to spolja raste intenzitet treninga. Razlika je u tome da li telo jačamo da bismo se osećali bolje ili treniramo da bismo pobegli od sebe.

Ovo nisu “muške mane“. Ovo su načini na koje muškarci uče da regulišu ono što nikada nisu smeli da pokažu – strah, tugu, stid, usamljenost ili osećaj neadekvatnosti. Ventili ne rešavaju problem. Oni ga samo utišavaju dovoljno dugo da ostane nevidljiv.

Ovaj tekst nije protiv tebe, nego za tebe. 

Ovaj tekst nije tu da ti objasni šta treba da radiš, niti da ti drži lekciju. Nije tu da te okrivi. Nije tu da te optuži. Namenjen je tome da ti da malo prostora da razumeš odakle sve ovo dolazi.

I ako si se u nečemu prepoznao, to ne znači da ti fali snage. To znači da ti fali dozvola da budeš čovek.

Ovo su realne situacije zbog kojih se muškarci javljaju psihoterapeutu.

Ukoliko želiš da napraviš promenu, rasteretiš se uz stručnu podršku, možeš je pronaći na selfnest.com.