Pitate se ko su mladi na kojima svet ostaje – mi vam danas predstavljamo jednog od njih – Lazara Filipovića.

Lazara možete prepoznati po unikatnom stilu, odličnim preporukama za negu kože, zanimljivim lifestyle videima. Međutim, ono što bismo mi izvodjili kao najznačajnije, jeste to što ovaj mladić otvoreno priča o svom iskustvu sa psihoterapije, sa jasnim ciljem – da napravi “svet u kom on neće biti čudak”. 

Za društvo u kom se teme o mentalnom zdravlju i psihoterapiji smatraju tabuom, inicijativa poput ove je od velikog značaja. 

Mi smo za Lazara pripremili nekoliko zanimljivih pitanja, jer nas je zanimalo kako se odvažio da otvoreno deli svoja iskustva na društvenim mrežama i sa kojim ciljem. Kako gleda na psihoterapiju, šta praktikuje da radi kada se ne oseća baš najbolje i da li ima neki savet za nas. 

U nastavku čitajte intervju sa Lazarom, momkom koji pomera granice i razbija tabue. 

U kom trenutku si shvatio koliko je važno mentalno zdravlje, odnosno kada si odlučio da kreneš na psihoterapiju? 

Imao sam problema sa anksioznim napadima koji su bili vrlo nasumični i krenuli su da kontrolišu moj život. Situacija koja je bila prekretnica, desila se u supermarketu kada su moja tri vršnjaka stala u red na kasi iza mene. Iako me nisu ni konstatovali, zbog prethodno loših iskustava iz osnovne škole, doživeo sam ih kao pretnju, krenuo sam da se preznajam i jedva sam izdržao da platim račun. Tada sam shvatio da ne želim da živim u iracionalnom strahu, pa sam se obratio mom terapeutu za pomoć. 

Koji su bili tvoji kanali informisanja o tome, kako si se edukovao o toj temi? Da li sada postoje neki drugi, bolji kanali informisanja? 

Imao sam sreću da su neki moji ljudi iz bližeg okruženja aktivno išli na psihoterapiju i uz njihovu pomoć sam napravio prvi korak. Danas se informišem na TikTok-u i Instagramu putem kanala divnih psihoterapeuta, koji nesebično dele svoja znanja. 

Da li misliš da i dalje postoji stigma kada je u pitanju ova tema? S obzirom da te prate različite generacije, po tvom slobodnom mišljenju da li postoji razlika između mišljena Generacije Z i Milenijalaca? 

Definitivno postoji stigma, ali bih rekao da ne postoji značajna razlika izmedju Generacije Z i Milenijalaca. Milenijalci su malo tiši fanovi psihoterapije, ne vole mnogo da pričaju o tome, doživljavaju to kao svoju intimu. Gen Z je slobodniji, mi smo u stanju da ti prepričamo celu seansu od početka do kraja i da se usput našalimo. Svakako, u obe ove grupe postoje oni koji smatraju da je sramota ići na psihoterapiju, mnogi misle da psihoterapeuti prepisuju lekove odnosno ne razlikuju psihoterapeuta od psihijatra, mnogi smatraju da “njihov problem nije dovoljno veliki da bi išli kod psihoterapeuta” i slično… 

Često snimaš svoju rutinu kada je u pitanju nega lica, snimaš i preporuke, a kako neguješ sebe iznutra? Koja je tvoja preporuka ili savet iz ličnog iskustva (kada je u pitanju mentalno zdravlje)? 

Pišem dnevnik već dve godine, svaki dan, bez izuzetka. Počeo sam da ga pišem u rokovniku ali sam onda prešao na notes u telefonu jer je brže i pomaže mi da istrajem. Na kraju svakog dana prikupim svoje misli i osećanja, napišem ih i to mi je mnogo značilo da naučim da sagledavam SEBE, a ne druge. Takodje, kada god sam anskiozan, volim da odem u prirodu (Ada ili Košutnjak). Priroda puni naše baterije. 

Kako su ljudi iz tvog okruženja reagovali kada si krenuo da se baviš, ali i da javno pričaš o mentalnom zdravlju i psihoterapiji? 

Roditelji i najuža porodica su mislili da preterano delim i da se ogoljavam pred ljudima koji to mogu da iskoriste protiv mene, ali kada su videli da je to imalo pozitivan uticaj na mlade i na mene, malo su omekšali. Prijatelji su mi bili najveća podrška, a mnogi i dalje idu na seanse kod psihoterapeuta kojeg sam im preporučio. 

U jednom od intervjua si spomenuo kako si oduvek želeo da budeš poznat, odnosno da se baviš nekim javnim poslom. S obzirom da se to sada i dešava, imaš veliki broj pratilaca na društvenim mrežama, kako se nosiš sa time? Da li postoji neka vrsta pritiska i kako to utiče na tvoje mentalno zdravlje?

U početku mi je pažnja baš prijala. Počeo sam da snimam sa 19 godina, izlazio na žurke gde su me ljudi prepoznavali, osećao sam se kao da je internet mesto gde pripadam i to mi je imponovalo. Kako je prolazilo vreme, shvatio sam da je najveća cena ovog posla to što nemaš šefa, a opet svi komentarišu tvoj rad kao da su ti nadredjeni. Jedan dan si dobar većini, drugi dan manjini, ali nikad nisi dovoljno dobar SVIMA. Ako nemaš izgradjeno samopouzdanje i samovrednovanje, sve ovo te lako poljulja, kao što je bio slučaj kod mene. Najveća tema na kojoj sada želim da radim jeste da samo ja budem taj koji će sebi davati potvrdu. 

Kakvo je tvoje iskustvo sa psihoterapijom i koji benefit ti je donela? 

Jednostavno volim da kažem da mi je psihoterapija otvorila oči. Posle 2 godine aktivnog rada na sebi, jako brzo dolazim do zaključka ZAŠTO se osećam na odredjeni način u datom trenutku i lako prepoznam šta mi treba da bi mi bilo bolje. Jedna veština koju praktikujem jeste da, svaki put kada me neko iziritira ili izazove jaku emotivnu reakciju u meni, pitam sebe “Šta te je ovde isprovociralo?”. Na taj način sam uvideo da u većini slučajeva problem leži negde u meni. Tako vežbam introspekciju. 

Da li je psihoterapija luksuz? 

Ne mora da bude, ako se odrede prioriteti. Psihoterapija nama pomaže na svim poljima: partnerski odnosi, porodični odnosi, poslovni život itd… Kada jednom osvestimo da psihoterapija nije trošak nego investicija, lakše će nam biti da odvojimo za seanse. 

Koji je bio tvoj cilj kada si krenuo da pričaš javno o mentalnom zdravlju i psihoterapiji?

Moja isceljujuća fantazija je da napravim svet u kojem ja neću biti čudak i sa tim razmišljanjem sam krenuo da pričam o mojim iskustvima na seansama. Kada sam video koliko mladih nije svesno da im je potrebna pomoć, odlučio sam da mojim videima pokažem da BAREM postoji način da pomognu sebi, ako to nekada požele. Vremenom je, medju mojom generacijom, postalo kul da se ide kod psihoterapeuta i ta reč je spontano ušla u njihov vokabular. Već to je prvi korak da nam svima bude bolje. 

Da li psihoterapija treba svima da bude deo rutine? 

Mislim da bilo koja vrsta samopomoći treba da bude deo naše rutine. Za nekoga je to sport, meditacija, molitva, a za mene psihoterapija. Svakako, mislim da svako treba da dâ šansu i ode na jednu/dve seanse. Meni je to promenilo život.