Stres je jedan od osnovnih bioloških mehanizama preživljavanja. Njegova funkcija nije da nas iscrpi, već da nas zaštiti.
Kako telo reaguje na stres?
Kada se organizam suoči sa zahtevom ili pretnjom, aktivira se složen sistem koji uključuje nervni i endokrini odgovor. Centralnu ulogu ima takozvana HPA osa (hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda), koja pokreće oslobađanje hormona stresa, pre svega kortizola i adrenalina.
Ovi hormoni pripremaju telo za brzu reakciju – ubrzava se rad srca, povećava se nivo glukoze u krvi, pažnja se usmerava ka potencijalnoj opasnosti, a procesi koji nisu ključni za preživljavanje (poput varenja ili dugoročnog imuniteta) privremeno se potiskuju. Tada smo spremni da reagujemo, da se zaštitimo od opasnosti.
Ovo alarmirano stanje našeg organizma je prolazan odgovor. Nastao je u uslovima u kojima je stres bio vezan za konkretne, vremenski ograničene situacije, za neposrednu opasnost, fizički napor ili borbu za opstanak. Nakon što bi pretnja prošla, organizam bi se vraćao u stanje ravnoteže (homeostaza).
U tom smislu, stres je ne samo normalan, već i neophodan. On omogućava adaptaciju, povećava budnost i u određenoj meri unapređuje performanse. Ova veza između pobuđenosti i efikasnosti opisana je kroz Yerkes-Dodson zakon.
Nizak nivo stresa utiče na niži performans. Tada smo nezaintersovani, nemotivisani i pre svega nam je dosadno. Visok nivo stresa takođe uzrokuje niži performans. Tada dolazi do izbegavanja, previše razmišljanja, preplavljenosti, napetosti, nervoze. Zlatna sredina, umeren nivo stresa, poboljšava fokus i učinak.
Ovaj zakon nam je, osim razumevanja sopstvenog funkcionisanja, doneo i visoka očekivanja koja imamo od sebe i drugi od nas. Zbog toga je važno da čujemo sebe kako bismo prepoznali granicu između umerenog i preteranog stresa. Ta granica nije uvek očigledna. Još manje je stalna. Kako se iscrpljujemo, ona se pomera i ono što smo nekada mogli da iznesemo, postaje previše.
Hronični stres se razvija kada je sistem za stres aktiviran učestalo ili kontinuirano, bez adekvatnog perioda oporavka.
Kako hronični stres utiče na kvalitet života?
U savremenom kontekstu, stresori su često psihološke prirode: rokovi, odgovornosti, neizvesnost, konstantna izloženost lošim vestima. Iako ovo, realno gledano, nisu jasne fizičke opasnosti, organizam njih itekako “čita” kao pretnju i opasnost za njegov opstanak.
Na nivou tela, produžena izloženost stresorima znači i produženu alarmantu reakciju našeg organizma.
Dugotrajno, ona može negativno uticati na:
- kardiovaskularni sistem (povišen krvni pritisak)
- metabolizam (promene u regulaciji šećera i apetita),
- imuni sistem (smanjena otpornost i sporiji oporavak),
- kao i na kvalitet sna.
Telo ostaje u stanju pripravnosti, bez jasnog signala da je bezbedno.
Ako ne slušamo svoj organizam, posledice hroničnog stresa neće doći naglo. Ne izgledaju uvek kao potpuni slom. Mnogo češće izgledaju kao život u kojem smo stalno pomalo umorni, pomalo napeti i stalno u nekoj žurbi sa samima sobom.
Psihoterapija nam pomaže da uvidmo jedan važan faktor:
Hronični stres nije samo pitanje količine obaveza, već i načina na koji smo naučili da funkcionišemo. Mnogi ljudi žive sa unutrašnjim osećajem da moraju stalno da budu produktivni, dostupni, korisni. Da je odmor luksuz, a ne potreba. Da je zastajanje opasno, jer bi sve moglo da se raspadne ako oni popuste. Ovo su obrasci koje smo naučili još u detinjstvu. Povezani su sa našim uverenjima o sebi, svetu i drugima. Dolaze u rečenicama poput “To tako mora”, “Uvek je tako bilo”, “Ne budi lenj”, “Ne budi slabić”.
Zato stres vremenom prestaje da bude reakcija na pojedinačne situacije i postaje osnovni način svakodnevnog funkcionisanja. Tada kupujemo nove slatke rokovnike i aplikacije za organizaciju, uvereni da je problem u tome što se još uvek nismo dovoljno dobro organizovali. Na kafi sa prijateljima govorimo koliko smo iscrpljeni, a oni odgovaraju da su i oni isto tako umorni. I umesto da nas to zabrine, ono počinje da nas umiruje. Ako su svi umorni, onda valjda znači da je to normalno. A zapravo, nije.
Kako se oseća osoba pod hroničnim stresom?
Nije normalno da telo mesecima funkcioniše bez pravog odmora. Nije normalno da ne možemo da zaspimo i kada smo iscrpljeni. Da nam je teško da se opustimo bez osećaja krivice. Da stalno mislimo unapred, proveravamo telefon, vrtimo obaveze u glavi i onda kada sedimo sa ljudima koje volimo.
Hronični stres vrlo često ide zajedno sa anksioznošću. Organizam koji dugo živi u pripravnosti počinje svet da doživljava kao mesto stalnih zahteva i potencijalnih problema. Tada više ne osećamo samo umor, već napetost zbog svih obaveza, problema i opasnosti koje tek možda mogu da se dese. Kao da je mozak navikao da rešava probleme, pa ako ih trenutno nema, priprema se i mentalno rešava sve potencijalne probleme. Zbog toga nikada nismo potpuno mirni.
I paradoksalno, mnogi ljudi se razbole tek kada konačno odu na odmor. Tek kada telo dobije dozvolu da stane, postaje vidljivo koliko je dugo bilo prenapregnuto. Kao da organizam tek tada može da pokaže iscrpljenost koja je mesecima bila potiskivana funkcionisanjem. Da li vam je ovo poznato?
Hronični stres i terapija: Kako psihoterapija može pomoći?
Psihoterapija ne pokušava samo da “smanji stres”. Ona podstiče osobu da zastane i da se zapita odakle dolazi osećaj da mora stalno da gura dalje. Šta se desi kada ne radi. Zašto joj je teško da odmori. Koje svakodnevne navike održavaju taj krug, preskakanje obroka, manjak sna, stalna dostupnost, odsustvo vremena za bliske ljude, život bez prostora u kojem telo i psiha mogu da se oporave.
Zato oporavak od hroničnog stresa ne počinje otkazom, velikim odlukama i dramatičnim promenama života. Počinje vraćanjem onoga što smo usput počeli da žrtvujemo zarad funkcionisanja. Sna koji smo skratili da bismo završili još nešto. Obroka koje jedemo na brzinu i bez uživanja. Vremena sa ljudima koje volimo, tokom kojeg smo mislima već u sledećoj obavezi. Hobija, spontanosti, dosade, prostora da budemo prisutni u sopstvenom životu, a ne samo efikasni u njemu. Upravo te stvari prve nestanu kada stres postane hroničan. Ne odričemo se prvo obaveza. Odričemo se onoga što nas reguliše, odmara i ispunjava.
Možda je zato jedan od važnijih zadataka odraslog života da naučimo da prepoznamo trenutak kada izdržljivost više nije znak snage, već znak udaljavanja od sebe.
Jer organizam zaista može dugo da funkcioniše u stanju hroničnog napora. Može da radi, završava, postiže, brine o drugima i ispunjava očekivanja. Ali sposobnost da nastavimo dalje ne znači nužno da živimo dobro.
I možda upravo tu leži razlika između funkcionalnog i ispunjenog života.
Ukoliko primećujete da ste u poslednje vreme hronično umorni i želite promenu, razgovor sa psihoterapeutom vam može pomoći.
Odaberite terapeuta za sebe na www.selfnest.com.